Šta nam donose takse na ugljen-dioksid?

Šta donose takse na ugljen-dioksid?

Sprovođenje energetske tranzicije postalo je neizbežno — i u Srbiji i u regionu.
Čak i oni koji ne veruju u klimatske promene sve češće priznaju da je prelazak na održive izvore energije pitanje ekonomije i opstanka, a ne samo ekologije.
Ova promena će uticati na celo društvo, ne samo na energetski sektor ili najveće izvoznike, jer energetska tranzicija više nije pitanje izbora, već pitanje brzine kojom će biti sprovedena.

Uvođenje takse na CO₂ — šta nas čeka?

Najveće srpske izvoznike od 2026. godine očekuje uvođenje takse na ugljen-dioksid (CO₂).
Prema najavama Sekretarijata Energetske zajednice, zemlje Zapadnog Balkana ovu meru treba da uvedu najkasnije do 2025. godine.

Uvođenje takse na CO₂ smatra se jednim od najefikasnijih načina za dekarbonizaciju ekonomije i energetike, kao i ključnim korakom ka većem korišćenju obnovljivih izvora energije i povećanju energetske efikasnosti.

Drugim rečima, ova mera ne treba da se posmatra kao kazna, već kao mehanizam podsticaja da se privreda i društvo prilagode novim ekološkim i ekonomskim standardima.

Nacionalna taksa ili evropska granica?

Prema preporukama Sekretarijata Energetske zajednice, uvođenje nacionalne takse na CO₂ predstavlja bolje rešenje od tzv. prekogranične takse (engl. Carbon Border Adjustment Mechanism – CBAM), koju Evropska unija planira da uvede od 2026. godine.

Glavna razlika je u tome gde odlazi novac:

• kod nacionalne takse, sredstva ostaju u zemlji i mogu se ulagati u domaće programe energetske efikasnosti i zelene projekte,
• dok kod prekogranične takse, novac odlazi u budžet Evropske unije.

Zbog toga se zemljama regiona preporučuje da same uvedu sopstvene takse, čime bi zadržale kontrolu nad prihodima i ubrzale proces energetske tranzicije.

Na šta će se taksa odnositi?

Evropska komisija je predložila da se prekogranična taksa na CO₂ primenjuje na uvoz cementa, čelika, gvožđa, đubriva, aluminijuma i električne energije — i to najpre na direktne emisije koje nastaju u proizvodnji.

Međutim, ako se obuhvate i indirektne emisije (one koje potiču iz proizvodnje električne energije korišćene u procesu), obaveza plaćanja proširiće se i na izvoznike koji koriste struju proizvedenu iz fosilnih goriva, poput uglja i gasa.

Drugim rečima, svaki proizvod koji se u Srbiji proizvodi uz pomoć „prljave“ energije mogao bi biti dodatno opterećen ovom taksom prilikom izvoza na tržište EU.

Zašto je ubrzanje zelene tranzicije ključno?

Tokom energetske krize u Evropskoj uniji pokazalo se da su cene energije iz obnovljivih izvora ostale stabilne, dok je cena emisija CO₂ značajno doprinela poskupljenju energije iz fosilnih goriva — čak do 20% ukupnog rasta troškova.

To jasno pokazuje da ubrzanje zelene tranzicije nije samo ekološko pitanje, već i ekonomska nužnost.
Prelazak na obnovljive izvore energije može dugoročno smanjiti troškove, povećati otpornost ekonomije i doneti energetsku nezavisnost.

Zaključak

Uvođenje takse na ugljen-dioksid je samo jedan od koraka u globalnoj borbi protiv klimatskih promena, ali i važan mehanizam za modernizaciju privrede i energetskog sistema.

Za Srbiju i region, ovaj proces je prilika da se ubrza razvoj obnovljivih izvora energije, smanji zavisnost od fosilnih goriva i zadrže investicije unutar zemlje — umesto da odlaze u evropski budžet.

Energetska tranzicija nije više stvar budućnosti — ona je već počela, i na nama je da odlučimo koliko brzo ćemo je sprovesti.